(VIDEO+FOTO) “SVE ŠTO JE SRĐAN RADIO NEK RADE I MOJA DJECA, TAKO IH UČIM”

Hits: 209

Alen Glavović, koga je Srđan Aleksić iz Trebinja tokom rata odbranio i za to je platio glavom, kaže da vaspitavam djecu da budu kao Srđan.

Znate, ima loših ljudi. Šefova koji se iživljavaju nad radnicima samo zato što im se može, onih sa biznis planom prodavanja česmovače izbeglicama, spletkaroša, secikesa, hohštaplera… Onih koji su spremni da nekoga povrede ili ubiju samo zato što se, na primer, zove Alen. Jer, eto, “takvo je vreme bilo”.

Dobra stvar u svemu tome jeste to što uvek ima i dobrih ljudi. Onih koji vrate novčanik koji pronađu na ulici, nikada se ne zauzimaju dva mesta na parkingu, raznoraznih vitezova, junaka i heroja… Ljudi koji su spremni da ustanu protiv njih nekoliko zbog, na primer, jednog Alena. Čak i u mutna vremena.

Tog 21. januara 1993. godine u gradu Dučića i Leotara jedan Srđan ustao je u odbranu jednog Alena. Srđan Aleksić, pripadnik Vojske Republike Srpske, protiv sebe je imao nekoliko pripadnika te iste vojske kojoj je i sam pripadao. Pretukli su ga, pao je u komu i preminuo šest dana kasnije.

Alen Glavović danas živi u Malmeu u Švedskoj, radi kao čistač u jednoj firmi. Ima dvoje dece, sina i ćerku, koji su već veliki, svoji ljudi.

U intervjuu za B92.net on navodi da ne prođe nijedan dan a da ne pomisli na Srđana. Kako kaže, velika je to rana koja ne može da prođe. Čak ni, eto, posle 25 godina. Prošlo je dosta vremena…

“Jeste, ali džaba. To ostaje u sećanju dok si živ. Ostaje u tebi i ne može se promeniti nikako. Kako idu godine, sve je teže i teže. Što sam stariji sve je teže, ali mora se čovek boriti dok je živ“, ističe Glavović.

Sportista, svi su ga voleli. Nasmejan. Glumac. Šta bih više rekao… Malo je takvih po lepoti bilo. I po duši, imao je sve, ali, eto, ispalo je tako kako je ispalo. E, ali što je bio lep, među najzgodnijima je bio. Crna flajerica… Šta da vam kažem… Pa sportista, znaš šta znači najbolji u BiH. Rekorder u plivanju i glumac još“, navodi on.

Glavović ističe da svakog leta sa porodicom ode u Trebinje da poseti Srđanov grob i njegovog oca. I ta tradicija će, kaže, biti nastavljena i kada njega više ne bude bilo: “I deca će slediti moj put, normalno. Tako bi trebalo da bude, a šta će biti za 20 godina niko ne zna. Je l’ tako? Ko zna šta nosi dan, a šta nosi noć”.

Govoreći o vremenu kojeg više nema, onom od pre rata, Glavović kaže da tada u Trebinju prezimena nisu ništa značila.

“Prava trebinjska raja smo bili… Ima i danas trebinjske raje, prave raje, pravih komšija… Ljudi su se poznavali po dobroti, ali i svako je svakoga znao, mali je to grad. Svake godine odem u Trebinje, a imam prijatelje iz Beograda, Bjelovara, Podgorice, Novog Sada… Svi mi dođemo leti u Trebinje i budemo zajedno. Ima prave raje, normalno, ali ne toliko kao ranije“, ocenjuje Glavović.

Međutim, onda je došao rat, a sa njim i taj 21. januar 1993. godine.

“Gledaj… Mi smo svi bili kao jedno u Trebinju. Nikada pre nije bilo problema… E, sad, to što je rat napravio… To što se ovo desilo… A ti što su ubili Srđana su bili van Trebinja, nisu pravi Trebinjci.
Vodili su me u zatvor… Bio sam u kafani, maltretirala su me dvojica i poveli me u zatvor zbog mog imena. Tu se našao Srđan, usprotivio im se. Pita, šta je bilo. Vodim ga, kaže mu jedan. Odveli su me do pijace gde je bila stanica milicije. Onda me je jedan oborio, četvorica su skočila, a Srđan me spasao. Njega su izmlatili ispred stanice milicije, gde je onaj kiosk bio, kao u filmu (Krugovi, prim. aut)“, priseća se Glavović.

 

Srđan Aleksić se usprotivio, a svi ostali su stajali i gledali. Posle su ga tukli, a ostali su isto stajali i gledali. Nakon toga pao je u komu i preminuo šest dana kasnije, 27. januara.

Jedan od vojnika koji su ga pretukli poginuo je tokom rata. Kažu, samo se on pre smrti pokajao zbog svega. Ostali su osuđeni na po 28 meseci zatvora, dok je branilac jednog od njih na suđenju za Srđana Aleksića rekao “tako mu i treba kada je branio baliju“.

“Dve i po godine su dobili… Ma ništa, šta je to. To je u ratu, ko zna jesu li dobili uopšte. Na suđenju je tako bilo, a jesu li uopšte išli u zatvor ja ne znam. Odmah sam otišao u Crnu Goru, pa u Švedsku“, kaže Glavović.

Deset godina nakon smrti Srđana Aleksića njegov otac Rade gradio je fontanu u manastiru Tvrdoš kod Trebinje i u tome su mu pomagala i dvojica dečaka – sinovi poginulog vojnika VRS koji je učestvovao u premlaćivanju njegovog sina. Znao je ko su i ništa im nije rekao.

“Pa dobro, deca nisu kriva, šta će. Ne možeš ti… Takvo ludo vreme bilo, pijani bili. Oni što su mene vodili pijani su obojica bili. To je vojna policija. Srđan se tu suprotstavio. Došlo je još njih i onda…“

Rade Aleksić izjavio je nakon svega da je njegov sin umro vršeći svoju dužnost, ali je isto tako rekao da Srđan nije bio heroj, već običan momak. Kako navodi, ostaće pojam dobrote.

“Vi često kažete heroj Srđo, nemojte, jer je Srđo bio obični momak. Srđo je svojim životom ovom gradu ostavio fin pečat. Jednog mladića koji živi blagorodno, koji živi drugarski, pomalo boemski, koji je bio omiljen u svakom društvu i to je najvrednije što je Srđan ostavio Trebinju“, izjavio je njegov otac jednom prilikom.

Dodaje da bi mu najdraže bilo da se “pod pojmom Srđan vode razgovori o čoveku”, a kada ga je ekipa RTS pitala da snime dokumentarac “Srđo“ rekao je “može, ali da ga predstavite kao čoveka, jer on to jeste bio”.

VIDEO: Krugovi – Trejler

“Često zovne Alen. Dobar je Alen, dobro je čeljade i drago mi je što se fino oženio i ima dvoje fine dece”, izjavio je ranije Rade Aleksić.

Međutim, pojedini danas navode da je Srđan bio profiter i švercer, kao i da je samo “branio farmerke“ koje je Glavović, kako kažu, prodavao za njega.

“Nisam ja tada prodavao ništa na pijaci. Mene su vodili u zatvor. To što narod priča… Kako će farmerke braniti kada su mene vodili. Nije to bilo na pijaci… Svako ima pravo da priča šta hoće, ali to je sramota… Bolestan narod, zavidan, nešto jeste. Srđan je za to dobio sva priznanja i treba da dobije. Ja gajim sećanje na njega i gajiću dok mogu, tako će to biti. E, sad, nekome se to svidelo, nekome nije, šta je tu mogu“, kaže Glavović.

Glavović ističe da decu vaspitava da budu kao Srđan.

“Sve što je Srđan radio neka rade i oni. Nek budu pošteni, dobri i vredni. Nek ne daju na sebe i na drugoga, nek brane sve… Ako poslušaju, ali zasada su dobri. Dobri su oboje“, ističe Glavović.

Ipak, kaže da ne bi mogao da živi u Trebinju.

“Kako ću tamo živeti kad nema posla, nema ništa. Od čega ću živeti? Od čega? Nemaš posla, a ako imaš onda ti je plata 300 maraka. Pa kako ćeš? Ko bi živeo dole… Da je dole neka plata pa svako bi se vratio. Ima i hrane i svega, ali nema života bez para. Svi pobegoše… Nema posla“, ocenjuje Glavović.

 

A prati li iz Švedske

dešavanja u regionu? I dalje ima tenzija između Srba, Hrvata i Bošnjaka.

“Ma znaš kakve su to tenzije? Političke. Samo ko će bolju stolicu da uzme i ko će više para zaraditi. Eto, to su ti te tenzije. Ništa više. A moraš živeti zajedno. Sve je politika – ko će u koju stolicu. I onda ja ću da lajem na ovoga, ti laj na onoga i tako 20, 30 godina. Onda će doći neko drugi, sve se vrti, a ista priča. Koliko je godina prošlo od rata? Šta se promenilo? Ništa. Nego se promenilo to što taj neki ne da stolicu“, zaključuje Glavović.

Ali nije ni to bitno… Zato što uvek ima dobrih ljudi. Čak i ako je neko mutno vreme (a ovde je uvek barem mutnjikavo). Još samo da skupe dovoljno hrabrosti da ustanu svaki put kad treba… I protiv onog što baca đubre sa terase. I onog što se parkira na dva mesta. I onog što nekoga namerava da povredi samo zato što se taj neko zove, na primer, Alen/na primer, Marko/na primer, Josip, piše B92

PODSJETIMO : Dana 21. januara 1993. godine, grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci. Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen Glavović, Bošnjak koji je bio vojno sposoban, a prodavao je švercovane pantalone na trebinjskoj pijaci, počeli su ga maltretirati i tući. Tada se Srđan umešao, jer je tezga bila u njegovom vlasništvu, a četvorica vojnika su kundacima pušaka pretukli Srđana. Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara 1993. godine. Srđanov otac je u čitulji napisao:

„Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.”

Jedan od napadača na Srđana je poginuo tokom rata, dok su ostali osuđeni na po 28 meseci zatvora.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *